Синиша Љепојевић: Не постоји капацитет за проблем Косова

Синиша Љепојевић: Не постоји капацитет за проблем Косова

Синиша Љепојевић: "Међународна заједница се тренутно, у суштини, и не бави Косовом. Не бави се ни Запад који себе сматра `господаром Косова`. Све је то бирократска инерција остатака прошлости и бежање од стварности. Међу Западним савезницима се готово и не расправља о Косову, те дискусије се избегавају. Све је препуштено безличним дипломатама нижег ранга и нижим оперативцима обавештајних служби који, пре свега, говоре и пишу оно за шта претпостављају да њихове политичке газде желе да чују, а у међувремену броје дане свог косовског ангажмана као војник на одслужењу војног рока."

Ових дана су поново учестале дипломатско-политичке изјаве о судбини и (зло)употреби Косова и Метохије које, пре свега, сведоче да, упркос покушају потискивања тог проблема из јавне комуникације, не само у Србији, косовска судбина остаје изузетно важан проблем и Србије и међународне заједнице. И такав ће и остати довољно дуго времена. Косово је симбол дубоке кризе у међународним односима и распада међународног поретка, а та криза још није окончана и још се и не назире њен крај. Истовремено, политички лидери међународне заједнице, пре свега на Западу, који су у основи генератори косовског проблема у данашњем облику, немају капацитета а ни вештине, вероватно ни жеље, да проблем Косова реше на реалној основи, или да га уопште решавају. Све изјаве и поруке су само “куповање времена” и замајавање, не само Србије, него и међународне заједнице. Тог капацитета, а можда и жеље, нема ни у политичкој елити савремене Србије. Обманама јавности и “гурањем главе у песак” се проблеми не решавају, него постају још већи и компликованији. О томе би, пре и изнад свега, требало да брине Србија, јер само она Косово не може избећи у било којој форми оно постојало.

Међународна заједница се тренутно, у суштини, и не бави Косовом. Не бави си ни Запад који себе сматра “господаром Косова”. Све је то бирократска инерција остатака прошлости и бежање од стварности. Међу западним савезницима се готово и не расправља о Косову, те дискусије се избегавају. Све је препуштено безличним дипломатама нижег ранга и нижим оперативцима обавештајних служби који, пре свега, говоре и пишу оно за шта претпостављају да њихове политичке газде желе да чују, а у међувремену броје дане свог косовског ангажмана као војник на одслужењу војног рока. Циљ теме је да прође време. Недавно ми је један западни дипломата рекао да је тренутно “Запад задовољан око Косова, немају проблема”. Објаснио је то оценама да су “косовски Албанци потпуно послушни, да не постоји проблем уједињења са Албанијом, јер се Албанци из Албаније и са Косова међусобно мрзе, а и Србија је углавном кооперативна”. И то је то, самоуверено је оценио тај западни дипломата. Велики аматеризам.

Обманама јавности и “гурањем главе у песак” се проблеми не решавају, него постају још већи и компликованији.

О томе би, пре и изнад свега, требало да брине Србија, јер само она Косово не може избећи у било којој форми оно постојало.

Повремено, када се појаве неке сумње, званичници Европе и Америке изјаве како је за њих “Косово завршен проблем” и како “ту више нема промена”. Сама потреба за тако самоувереним и поједностављеним оценама, по правилу, сведочи да нешто није у реду и, што би рекао Ноам Чомски, значи да је у стварности све супротно. Ако западни центри моћи и верују да сами Србија и Косово као фактори у косовској кризи нису битни, они истовремено не могу да игноришу онај међународни аспект косовског проблема који је по много чему за њих далеко важнији. Косово је временом израсло у први после-хладноратовски отворени политички сукоб између Запада, Русије и Кине. И у мањој мери, Запада и новонаступајућих светских сила, пре свега Бразила. После кулминације тог политичког сукоба, у време једностраног проглашења независности Косова 2008. године, врло брзо се десио и први оружани сукоб Русије и Америке у Грузији. Америка се тада сукобила са Русијом преко “својих повереника” (by proxies), али био је и известан број и америчких војника, неки су страдали а неки заробљени. Од тада је и косовски проблем “замрзнут”, нема расправа, само повремена саопштења и изјаве којима нико и не верује. Али, то косовски проблем није скинуло с дневног реда, а камо ли да је решен. Косово је и даље присутно без обзира на одсуство из јавне комуникације. Расправа нема и не само због тога. У овом времену нико на Западу практично и не жели да се суочи са последицама које је “косовска политика” изазвала међу самим западним савезницима. То “на брзину покупљено рубље пред кишу” се још није осушило.


Косово је временом израсло у први после-хладноратовски отворени политички сукоб између Запада, Русије и Кине. После кулминације тог политичког сукоба, у време једностраног проглашења независности Косова 2008. године, врло брзо се десио и први оружани сукоб Русије и Америке у Грузији. Америка се тада сукобила са Русијом преко “својих повереника”.

Посебан проблем је, опет, Србија која је, по дефиницији, незаобилазан фактор и главни циљ косовске кризе. Садашња Србија, нажалост, нема снаге, политичког капацитета, а једним делом ни жеље, да се суочи са проблемом Косова. Много је разлога за то (генерално) стање “неспособности”, што, уосталом, показује и укупна ситуација у Србији, али у случају Косова има и додатну димензију. Део садашње власти у Србији је, наиме, 2008. године био “подизвођач радова” око проглашења независности Косова. Тадашњу владу су срушили они који су још увек власт, а потом, за услугу, добили ретко виђено и јавно и тајно уплитање неколико страних земаља при формирању најнеобичније коалиционе владе у новијој историји Србије. Основни разлог је било Косово, а не “проевропска” или, што се чешће употребљава на Западу, “прозападна” влада. Садашња власт свој долазак у коридоре моћи дугује обећањима “кооперативности” око Косова. Власти су, мора се признати, доста и учиниле. Прво, изабрале су као одговор на независност Косова стерилни процес пред Међународним судом правде, па су онда признале ЕУЛЕКС, мисију чији је основни циљ утврђивање независности и изградња државе Косово. Србија се у својој “дипломатској и мирној борби” за Косово определила за “пријатељство” са земљама које су кључни креатори независности. Потпуни апсурд. Да би се прикрила та “издаја”, лансирано је неколико фраза креираних у тим “пријатељским земљама”. Подношење захтева за саветодавно мишљење Међународном суду је на сва звона оглашавано као “велики дипломатски успех”, па је речено да је сада “Косово правни а не политички проблем”. Косово је, међутим, пре свега, политички а не правни проблем. Онда је, у светлу основног и јединог политичког програма да Србија постане чланица Европске Уније, лансирана прича како су европска интеграција и проблем Косова два одвојена процеса. И то је пало у воду, јер сада “западни пријатељи” отворено кажу да је Косово услов европских интеграција. Онда се одмах нађе неко и каже: “не није услов, али само за сада”. Срушио се комплетан концепт актуелне власти у Србији.


Србија се, у својој “дипломатској и мирној борби” за Косово, определила за “пријатељство” са земљама које су кључни креатори независности. Потпуни апсурд.

Али, то није било довољно. Западни “пријатељи” упорно инсистирају да се било каква дискусија, било каква прича о Косову избаци из јавне комуникације. Да то једноставно не постоји. Београд је, додуше, покушао да то учини и добрим делом је и успео. Апсурдно је и срамотно да се јавност у Србији о већини кључних питања око Косова упознаје преко преношења писања штампе у Приштини а не открића и сазнања медија Србије. Ствар се, међутим, измакла контроли и то пре свега захваљујући министру иностраних послова Вуку Јеремићу. То је најнеобичнији обрт. Јеремић је један од оних у београдској политичкој елити на којег је Запад, генерално, озбиљно рачунао, а посебно око Косова. Али, Јеремић је и политичар, и то са великим амбицијама, па му је, очигледно, његов политички инстинкт сугерисао да је Косово једина довољно озбиљна и емотивна тема у Србији на којој се, у постојећим околностима општег пораза, може направити некаква каријера. Тако је Јеремић наједном постао проблем, па је чак пет амбасадора, кључних (за Косово) западних земаља, од председника Бориса Тадића затражило његову смену. Тај захтев, према поузданим дипломатским изворима, још није ултимативан, јер Западу није јасно да ли то Јеремић говори само у своје име или је све то договорено са Тадићем. Утолико пре што кључни министри Србије, у приватним контактима са западним дипломатама и званичницима, у поверењу говоре потпуно другачије. Коме веровати?

Створен је поприличан хаос из којег је у коначници испливало да се Србији, тачније њеним властима, више ништа не верује. То је кључни проблем за Србију. Наравно, када је реч о Западу, све је то резултат погрешних процена. Косово је за Србију далеко већи и тежи проблем него што су капацитети једне “кооперативне владе”. Чак и у случају актуелне владе чији министри “западним пријатељима” признају да они и не желе Косово. То је суштина коју је изгледа схватио Вук Јеремић, али и њему се не верује. Све што, било шта, кажу министри из Београда се више не узима за озбиљно. Ни на Западу ни на Истоку. Западни “експерти” све своде на предизборну причу, да је сва та јавна реторика о Косову део опстанка актуелне политичке елите на власти. Можда је то тако, али је у основи погрешан приступ. Илузија. Проблем Косова неће нестати ко год да буде на власти у Београду.

Створен је поприличан хаос из којег је у коначници испливало да се Србији, тачније њеним властима, више ништа не верује.

То је кључни проблем за Србију.

То је изгледа схватио Вук Јеремић, али и њему се не верује.

Све што, било шта, кажу министри из Београда се више не узима за озбиљно.

Ни на Западу ни на Истоку.

Шта и како, онда, даље? То је, нажалост, питање за Нобелову награду. Једно је, ипак, сасвим сигурно – ништа неће бити као што је било до 1999. године. А како ће бити – то у овом времену не може нико поуздано да каже, ни Запад ни Београд ни Приштина.

Упркос повременим иступима о идејама за Косово, актуелна Србија се, у основи, потпуно ослонила на Европску Унију и Америку у тражењу косовског решења. Јер, то је, наводно, у функцији европских и евро-атлантских интеграција. Невероватно али је тако. И онда се чудом не могу начудити када ти на које су се ослонили кажу да је признавање независности Косова услов остварења те интегративне амбиције. Они мало пријатељскији кажу да можда, за сада, не мора формално признање независности, али Србија мора да се према Косову односи као према другој држави уз “поштовање територијалног интегритета”. У тој функцији је и упорно понављање Београда да Србија “никада неће признати независност”. Та формула крије захтев Запада да Србија почне да третира Косово као засебну државу и без признавања независности. Али, ти на које се Србија ослонила такође немају никакву идеју, немају ни капацитета, а више ни времена да се носе с тим проблемом који су у великој мери сами креирали. Њихова идеја је, и даље, да се Косово једноставно избаци из јавне комуникације и реторике министара и председника. О њиховој позицији и политици можда најбоље сведочи та невероватна нервоза због изјава Вука Јеремића. Они се плаше изјава човека коме ни они, а ни добар део Србије, уопште не верују. То је изузетно крхка политика. Јадна је то политика према тако важном проблему. А када је реч о Јеремићу и Србији, добар индикатор је и признање председника Тадића да Јеремића, једноставно, не може да смени упркос жељи “пријатеља”, јер како да смени човека због Косова. Србија се само повремено наљути на Јелка Кацина и када има прилику на Бугарску. И ништа више.


"У међувремену на самом Косову се дешавају процеси о којима нико не брине, никога не занимају. Косовски Албанци већ 11 година немају електричну енергију целог дана, немају ни уредно водоснабдевање, а економија не постоји. 52 одсто житеља Косова живи испод границе сиромаштва, што значи да једна породица дневно преживи с мање од једног евра. А о криминалу и распаду социјалног ткива да и не говоримо. Годишње 30.000 људи постане пунолетно а посла нема, нити могу било где да оду. Њихове школске дипломе нико на свету не признаје, чак ни Албанија." На слици: албанска породица из околине Призрена.

У таквим околностима, да се вратимо на основно питање, тешко је веровати да ће се у политици према Косову било шта десити у догледно време. Косово је једноставно замрзнут политички проблем. Ни Србија ни Запад немају снаге а ни политичке воље да тај проблем изваде из политичког замрзивача.

У међувремену на самом Косову се дешавају процеси о којима нико не брине, никога не занимају. Косовски Албанци већ 11 година немају електричну енергију целог дана, немају ни уредно водоснабдевање, а економија не постоји. Према непотпуним подацима Уједињених нација, 52 одсто житеља Косова живи испод границе сиромаштва, што, према стандардима те организације, значи да једна породица дневно преживи с мање од једног евра. А да о криминалу и распаду социјалног ткива и не говоримо. Сваке године око 30.000 људи постане пунолетно а посла нема. Нити могу било где да оду, не само због виза него и зато што њихове школске дипломе нико на свету не признаје, чак ни Албанија. Истовремено развија се и политички процес који не одговара ни западним заштитницима, а ни окружењу. Социјално незадовољство које храни тај нови политички процес би могло да прерасте у политички експлозив чије последице још нико не може да предвиди. То је нешто што се не може контролисати. И Србија би о томе морала да поведе рачуна, утолико пре што би један од резултата тог процеса заиста могла бити могућност такозваног историјског договора Срба и Албанаца. На пример, један од лидера тог новог политичког процеса Аљбин Курти, који је, у основи, политички следбеник Адема Демаћија, заговара такав историјски договор који би подразумевао неку врсту поделе Косова, а да се онда албански део припоји Албанији. Курти верује да је независно Косово бесмислено у светлу албанске националне борбе.

Западни део света је у тако дубокој кризи, која је још на почетку, да заиста и не може или не стиже да се бави Косовом.

Напротив, у интересу је да се Косово задржи, сачува као проблем како би једног дана, када на темељима изласка из кризе буде формирано ново устројство, у међународним односима могло бити у функцији тог “новог света”.

То је судбина не само Косова него и целог Балкана.

То је нешто што се, због других разлога, може чути и у Београду. Али, званичници америчке администрације и понеко из Европске Уније упорно понављају да било каква подела не долази у обзир, да је треба заборавити. Такав став само сведочи да у оним центрима, од којих и Србија и косовски Албанци очекују помоћ и решење, нема капацитета ни жеље да се озбиљно суоче са Косовом. Свако из својих разлога. Али, у Вашингтону, на пример, се полако протура идеја да треба раздвојити независност Косова, другим речима губитак Србије, од питања граница. У преводу, подела је извесна јер цело Косово неће и не може бити унутар Србије.

Западни део света је у тако дубокој кризи, која је још на почетку, да заиста и не може или не стиже да се бави Косовом. Напротив, у интересу је да се Косово задржи, сачува као проблем како би једног дана, када на темељима изласка из кризе буде формирано ново устројство у међународним односима, могло бити у функцији тог “новог света”. То је судбина не само Косова него и целог Балкана.

Србија би, међутим, у међувремену требало да формира јасну стратегију према Косову и да у погодним приликама покаже да тако заиста и мисли. То би била јасна порука да се у креирању новог поретка са таквом позицијом Србије мора рачунати. Без тога сва саопштења и изјаве остају само “стилске вежбе”. Губљење времена, на крају, и саме Србије.


"Косово је, једноставно, замрзнут политички проблем. Ни Србија ни Запад немају снаге, а ни политичке воље, да тај проблем изваде из политичког замрзивача." На слици: Панорама земље на којој је настала Србија.