UN court to issue Kosovo ruling on July 22

UN court to issue Kosovo ruling on July 22

(AFP)
THE HAGUE — The International Court of Justice (ICJ) is to give an advisory opinion on July 22 as to whether Kosovo's declaration of independence from Serbia was legal, the court announced on Wednesday.
President of the Court Judge Hisashi Owada is to read out the ruling at a public sitting at 3:00 pm (1300 GMT) in The Hague, it said in a statement.
Serbia, Kosovo and 29 states including Russia and the United States took part in oral hearings before the court in December after the United Nations general assembly took the issue to the ICJ at the request of Serbia.
Kosovo declared independence from Serbia in February 2008 and so far, 69 countries recognise Kosovo as a state, including the United States and 22 out of 27 EU countries.
Serbia went to the UN's top court because it wants to challenge the legality of the declaration. The ICJ has been asked to give a non-binding opinion.
Since it was founded in 1946, the ICJ has handed down 25 advisory opinions as part of its mission to settle international legal disputes.

http://www.google.com/hostednews/afp/article/ALeqM5jEa6hHPaPc1oyqkYh8xXa_qhopOg

Синиша Љепојевић: Не постоји капацитет за проблем Косова

Синиша Љепојевић: Не постоји капацитет за проблем Косова

Синиша Љепојевић: "Међународна заједница се тренутно, у суштини, и не бави Косовом. Не бави се ни Запад који себе сматра `господаром Косова`. Све је то бирократска инерција остатака прошлости и бежање од стварности. Међу Западним савезницима се готово и не расправља о Косову, те дискусије се избегавају. Све је препуштено безличним дипломатама нижег ранга и нижим оперативцима обавештајних служби који, пре свега, говоре и пишу оно за шта претпостављају да њихове политичке газде желе да чују, а у међувремену броје дане свог косовског ангажмана као војник на одслужењу војног рока."

Ових дана су поново учестале дипломатско-политичке изјаве о судбини и (зло)употреби Косова и Метохије које, пре свега, сведоче да, упркос покушају потискивања тог проблема из јавне комуникације, не само у Србији, косовска судбина остаје изузетно важан проблем и Србије и међународне заједнице. И такав ће и остати довољно дуго времена. Косово је симбол дубоке кризе у међународним односима и распада међународног поретка, а та криза још није окончана и још се и не назире њен крај. Истовремено, политички лидери међународне заједнице, пре свега на Западу, који су у основи генератори косовског проблема у данашњем облику, немају капацитета а ни вештине, вероватно ни жеље, да проблем Косова реше на реалној основи, или да га уопште решавају. Све изјаве и поруке су само “куповање времена” и замајавање, не само Србије, него и међународне заједнице. Тог капацитета, а можда и жеље, нема ни у политичкој елити савремене Србије. Обманама јавности и “гурањем главе у песак” се проблеми не решавају, него постају још већи и компликованији. О томе би, пре и изнад свега, требало да брине Србија, јер само она Косово не може избећи у било којој форми оно постојало.

Међународна заједница се тренутно, у суштини, и не бави Косовом. Не бави си ни Запад који себе сматра “господаром Косова”. Све је то бирократска инерција остатака прошлости и бежање од стварности. Међу западним савезницима се готово и не расправља о Косову, те дискусије се избегавају. Све је препуштено безличним дипломатама нижег ранга и нижим оперативцима обавештајних служби који, пре свега, говоре и пишу оно за шта претпостављају да њихове политичке газде желе да чују, а у међувремену броје дане свог косовског ангажмана као војник на одслужењу војног рока. Циљ теме је да прође време. Недавно ми је један западни дипломата рекао да је тренутно “Запад задовољан око Косова, немају проблема”. Објаснио је то оценама да су “косовски Албанци потпуно послушни, да не постоји проблем уједињења са Албанијом, јер се Албанци из Албаније и са Косова међусобно мрзе, а и Србија је углавном кооперативна”. И то је то, самоуверено је оценио тај западни дипломата. Велики аматеризам.

Обманама јавности и “гурањем главе у песак” се проблеми не решавају, него постају још већи и компликованији.

О томе би, пре и изнад свега, требало да брине Србија, јер само она Косово не може избећи у било којој форми оно постојало.

Повремено, када се појаве неке сумње, званичници Европе и Америке изјаве како је за њих “Косово завршен проблем” и како “ту више нема промена”. Сама потреба за тако самоувереним и поједностављеним оценама, по правилу, сведочи да нешто није у реду и, што би рекао Ноам Чомски, значи да је у стварности све супротно. Ако западни центри моћи и верују да сами Србија и Косово као фактори у косовској кризи нису битни, они истовремено не могу да игноришу онај међународни аспект косовског проблема који је по много чему за њих далеко важнији. Косово је временом израсло у први после-хладноратовски отворени политички сукоб између Запада, Русије и Кине. И у мањој мери, Запада и новонаступајућих светских сила, пре свега Бразила. После кулминације тог политичког сукоба, у време једностраног проглашења независности Косова 2008. године, врло брзо се десио и први оружани сукоб Русије и Америке у Грузији. Америка се тада сукобила са Русијом преко “својих повереника” (by proxies), али био је и известан број и америчких војника, неки су страдали а неки заробљени. Од тада је и косовски проблем “замрзнут”, нема расправа, само повремена саопштења и изјаве којима нико и не верује. Али, то косовски проблем није скинуло с дневног реда, а камо ли да је решен. Косово је и даље присутно без обзира на одсуство из јавне комуникације. Расправа нема и не само због тога. У овом времену нико на Западу практично и не жели да се суочи са последицама које је “косовска политика” изазвала међу самим западним савезницима. То “на брзину покупљено рубље пред кишу” се још није осушило.


Косово је временом израсло у први после-хладноратовски отворени политички сукоб између Запада, Русије и Кине. После кулминације тог политичког сукоба, у време једностраног проглашења независности Косова 2008. године, врло брзо се десио и први оружани сукоб Русије и Америке у Грузији. Америка се тада сукобила са Русијом преко “својих повереника”.

Посебан проблем је, опет, Србија која је, по дефиницији, незаобилазан фактор и главни циљ косовске кризе. Садашња Србија, нажалост, нема снаге, политичког капацитета, а једним делом ни жеље, да се суочи са проблемом Косова. Много је разлога за то (генерално) стање “неспособности”, што, уосталом, показује и укупна ситуација у Србији, али у случају Косова има и додатну димензију. Део садашње власти у Србији је, наиме, 2008. године био “подизвођач радова” око проглашења независности Косова. Тадашњу владу су срушили они који су још увек власт, а потом, за услугу, добили ретко виђено и јавно и тајно уплитање неколико страних земаља при формирању најнеобичније коалиционе владе у новијој историји Србије. Основни разлог је било Косово, а не “проевропска” или, што се чешће употребљава на Западу, “прозападна” влада. Садашња власт свој долазак у коридоре моћи дугује обећањима “кооперативности” око Косова. Власти су, мора се признати, доста и учиниле. Прво, изабрале су као одговор на независност Косова стерилни процес пред Међународним судом правде, па су онда признале ЕУЛЕКС, мисију чији је основни циљ утврђивање независности и изградња државе Косово. Србија се у својој “дипломатској и мирној борби” за Косово определила за “пријатељство” са земљама које су кључни креатори независности. Потпуни апсурд. Да би се прикрила та “издаја”, лансирано је неколико фраза креираних у тим “пријатељским земљама”. Подношење захтева за саветодавно мишљење Међународном суду је на сва звона оглашавано као “велики дипломатски успех”, па је речено да је сада “Косово правни а не политички проблем”. Косово је, међутим, пре свега, политички а не правни проблем. Онда је, у светлу основног и јединог политичког програма да Србија постане чланица Европске Уније, лансирана прича како су европска интеграција и проблем Косова два одвојена процеса. И то је пало у воду, јер сада “западни пријатељи” отворено кажу да је Косово услов европских интеграција. Онда се одмах нађе неко и каже: “не није услов, али само за сада”. Срушио се комплетан концепт актуелне власти у Србији.


Србија се, у својој “дипломатској и мирној борби” за Косово, определила за “пријатељство” са земљама које су кључни креатори независности. Потпуни апсурд.

Али, то није било довољно. Западни “пријатељи” упорно инсистирају да се било каква дискусија, било каква прича о Косову избаци из јавне комуникације. Да то једноставно не постоји. Београд је, додуше, покушао да то учини и добрим делом је и успео. Апсурдно је и срамотно да се јавност у Србији о већини кључних питања око Косова упознаје преко преношења писања штампе у Приштини а не открића и сазнања медија Србије. Ствар се, међутим, измакла контроли и то пре свега захваљујући министру иностраних послова Вуку Јеремићу. То је најнеобичнији обрт. Јеремић је један од оних у београдској политичкој елити на којег је Запад, генерално, озбиљно рачунао, а посебно око Косова. Али, Јеремић је и политичар, и то са великим амбицијама, па му је, очигледно, његов политички инстинкт сугерисао да је Косово једина довољно озбиљна и емотивна тема у Србији на којој се, у постојећим околностима општег пораза, може направити некаква каријера. Тако је Јеремић наједном постао проблем, па је чак пет амбасадора, кључних (за Косово) западних земаља, од председника Бориса Тадића затражило његову смену. Тај захтев, према поузданим дипломатским изворима, још није ултимативан, јер Западу није јасно да ли то Јеремић говори само у своје име или је све то договорено са Тадићем. Утолико пре што кључни министри Србије, у приватним контактима са западним дипломатама и званичницима, у поверењу говоре потпуно другачије. Коме веровати?

Створен је поприличан хаос из којег је у коначници испливало да се Србији, тачније њеним властима, више ништа не верује. То је кључни проблем за Србију. Наравно, када је реч о Западу, све је то резултат погрешних процена. Косово је за Србију далеко већи и тежи проблем него што су капацитети једне “кооперативне владе”. Чак и у случају актуелне владе чији министри “западним пријатељима” признају да они и не желе Косово. То је суштина коју је изгледа схватио Вук Јеремић, али и њему се не верује. Све што, било шта, кажу министри из Београда се више не узима за озбиљно. Ни на Западу ни на Истоку. Западни “експерти” све своде на предизборну причу, да је сва та јавна реторика о Косову део опстанка актуелне политичке елите на власти. Можда је то тако, али је у основи погрешан приступ. Илузија. Проблем Косова неће нестати ко год да буде на власти у Београду.

Створен је поприличан хаос из којег је у коначници испливало да се Србији, тачније њеним властима, више ништа не верује.

То је кључни проблем за Србију.

То је изгледа схватио Вук Јеремић, али и њему се не верује.

Све што, било шта, кажу министри из Београда се више не узима за озбиљно.

Ни на Западу ни на Истоку.

Шта и како, онда, даље? То је, нажалост, питање за Нобелову награду. Једно је, ипак, сасвим сигурно – ништа неће бити као што је било до 1999. године. А како ће бити – то у овом времену не може нико поуздано да каже, ни Запад ни Београд ни Приштина.

Упркос повременим иступима о идејама за Косово, актуелна Србија се, у основи, потпуно ослонила на Европску Унију и Америку у тражењу косовског решења. Јер, то је, наводно, у функцији европских и евро-атлантских интеграција. Невероватно али је тако. И онда се чудом не могу начудити када ти на које су се ослонили кажу да је признавање независности Косова услов остварења те интегративне амбиције. Они мало пријатељскији кажу да можда, за сада, не мора формално признање независности, али Србија мора да се према Косову односи као према другој држави уз “поштовање територијалног интегритета”. У тој функцији је и упорно понављање Београда да Србија “никада неће признати независност”. Та формула крије захтев Запада да Србија почне да третира Косово као засебну државу и без признавања независности. Али, ти на које се Србија ослонила такође немају никакву идеју, немају ни капацитета, а више ни времена да се носе с тим проблемом који су у великој мери сами креирали. Њихова идеја је, и даље, да се Косово једноставно избаци из јавне комуникације и реторике министара и председника. О њиховој позицији и политици можда најбоље сведочи та невероватна нервоза због изјава Вука Јеремића. Они се плаше изјава човека коме ни они, а ни добар део Србије, уопште не верују. То је изузетно крхка политика. Јадна је то политика према тако важном проблему. А када је реч о Јеремићу и Србији, добар индикатор је и признање председника Тадића да Јеремића, једноставно, не може да смени упркос жељи “пријатеља”, јер како да смени човека због Косова. Србија се само повремено наљути на Јелка Кацина и када има прилику на Бугарску. И ништа више.


"У међувремену на самом Косову се дешавају процеси о којима нико не брине, никога не занимају. Косовски Албанци већ 11 година немају електричну енергију целог дана, немају ни уредно водоснабдевање, а економија не постоји. 52 одсто житеља Косова живи испод границе сиромаштва, што значи да једна породица дневно преживи с мање од једног евра. А о криминалу и распаду социјалног ткива да и не говоримо. Годишње 30.000 људи постане пунолетно а посла нема, нити могу било где да оду. Њихове школске дипломе нико на свету не признаје, чак ни Албанија." На слици: албанска породица из околине Призрена.

У таквим околностима, да се вратимо на основно питање, тешко је веровати да ће се у политици према Косову било шта десити у догледно време. Косово је једноставно замрзнут политички проблем. Ни Србија ни Запад немају снаге а ни политичке воље да тај проблем изваде из политичког замрзивача.

У међувремену на самом Косову се дешавају процеси о којима нико не брине, никога не занимају. Косовски Албанци већ 11 година немају електричну енергију целог дана, немају ни уредно водоснабдевање, а економија не постоји. Према непотпуним подацима Уједињених нација, 52 одсто житеља Косова живи испод границе сиромаштва, што, према стандардима те организације, значи да једна породица дневно преживи с мање од једног евра. А да о криминалу и распаду социјалног ткива и не говоримо. Сваке године око 30.000 људи постане пунолетно а посла нема. Нити могу било где да оду, не само због виза него и зато што њихове школске дипломе нико на свету не признаје, чак ни Албанија. Истовремено развија се и политички процес који не одговара ни западним заштитницима, а ни окружењу. Социјално незадовољство које храни тај нови политички процес би могло да прерасте у политички експлозив чије последице још нико не може да предвиди. То је нешто што се не може контролисати. И Србија би о томе морала да поведе рачуна, утолико пре што би један од резултата тог процеса заиста могла бити могућност такозваног историјског договора Срба и Албанаца. На пример, један од лидера тог новог политичког процеса Аљбин Курти, који је, у основи, политички следбеник Адема Демаћија, заговара такав историјски договор који би подразумевао неку врсту поделе Косова, а да се онда албански део припоји Албанији. Курти верује да је независно Косово бесмислено у светлу албанске националне борбе.

Западни део света је у тако дубокој кризи, која је још на почетку, да заиста и не може или не стиже да се бави Косовом.

Напротив, у интересу је да се Косово задржи, сачува као проблем како би једног дана, када на темељима изласка из кризе буде формирано ново устројство, у међународним односима могло бити у функцији тог “новог света”.

То је судбина не само Косова него и целог Балкана.

То је нешто што се, због других разлога, може чути и у Београду. Али, званичници америчке администрације и понеко из Европске Уније упорно понављају да било каква подела не долази у обзир, да је треба заборавити. Такав став само сведочи да у оним центрима, од којих и Србија и косовски Албанци очекују помоћ и решење, нема капацитета ни жеље да се озбиљно суоче са Косовом. Свако из својих разлога. Али, у Вашингтону, на пример, се полако протура идеја да треба раздвојити независност Косова, другим речима губитак Србије, од питања граница. У преводу, подела је извесна јер цело Косово неће и не може бити унутар Србије.

Западни део света је у тако дубокој кризи, која је још на почетку, да заиста и не може или не стиже да се бави Косовом. Напротив, у интересу је да се Косово задржи, сачува као проблем како би једног дана, када на темељима изласка из кризе буде формирано ново устројство у међународним односима, могло бити у функцији тог “новог света”. То је судбина не само Косова него и целог Балкана.

Србија би, међутим, у међувремену требало да формира јасну стратегију према Косову и да у погодним приликама покаже да тако заиста и мисли. То би била јасна порука да се у креирању новог поретка са таквом позицијом Србије мора рачунати. Без тога сва саопштења и изјаве остају само “стилске вежбе”. Губљење времена, на крају, и саме Србије.


"Косово је, једноставно, замрзнут политички проблем. Ни Србија ни Запад немају снаге, а ни политичке воље, да тај проблем изваде из политичког замрзивача." На слици: Панорама земље на којој је настала Србија.

Kanadski premijer uložio veto na rezoluciju o Srebrenici

24. jun 2010. u 06.13

Kanadski premijer i lider Konzervativne partije Stefan Harper uložio je veto na usvajanje rezolucije o genocidu u Srebrenici u kanadskom parlamentu.

Pozivajući se na saopštenje Kongresa Bošnjaka Severne Amerike, agencija Fena je javila da su Bošnjaci koji žive u Kanadi, oštro protestovali zbog iskrivljavanja činjenica i blokiranja ove rezolucije.

„Premijer Harper je prvo u potpunosti odbacio rezoluciju tako što je umesto nacionalnog imena Bošnjak upotrebio termin ´bosanski ljudi nad kojima je navodno izvršen genocid´, čime je pokušao da kaže da je genocid vršen nad svim narodima u BiH. Zatim je smanjio broj žrtava genocida s više od osam hiljada na njegovih više od sedam hiljada i na kraju izbacio termin ´genocid´, upotrijebivši termin masovno ubijanje”, navode u saopštenju bosanskohercegovačkih iseljenika u Kanadi.

U saopštenju se dodaje da se još jednom pokazalo da su „Harper i Konzervativna partija pod jakim uticajem srpskog i ruskog lobija u Kanadi”.

Nacrt rezolucije o genocidu u Srebrenici, koji je inicirao Kongres Bošnjaka i kanadski Insitut za istraživanje genocida, podržali su pojedini poslanici u kanadskom parlamentu. U njoj je predlagano da se 11. jul proglasi za dan sećanja na žrtve najvećeg zločina genocida u Srebrenici.

Kongres Bošnjaka Severne Amerike u saopštenju ističe da je reisu-l-ulema Islamske zajednice u BiH Mustafa Cerić uputio pismo ministru spoljnih poslova Kanade, naglašavajući potrebu usvajanja ove rezolucije. (Tanjug)

Bishop Artemije Condemns Violent Provocations Against Serbian Elections in Kosovo, Calls on International Authorities for Protection

June 1 -- Bishop Artemije, spiritual leader of Orthodox Christian Serbs in the Province of Kosovo and Metohija condemned violent attacks on Serbs excercising their legitimate democratic rights in local elections held on Sunday, May 30. He called on the United Nations authority and foreign military forces present in Kosovo under UN authority to protect Serbs from violent provocations. He also praised actions by local Serbs and called for the Serbian government to support them.

In an exclusive statement to the American Council for Kosovo, Bishop Artemije said:

"It is clear anyone what is the nature of these attacks. According to media, these 'demonstrations' were launched by so-called 'Kosovo Liberation Army veterans' protesting Serbian local elections to ‘protect Kosovo’s sovereignty.' We must translate this into normal human language: members of a Islamic terrorist organization headed by mafia figures Thaçi, Haradinaj, and Çeku, have organized attacks on Christian Serbs holding legitimate democratic elections in their own country for the supposed purpose of 'protecting' the nonexistent 'sovereignty' of an illegal, lawless separatist entity.


"I categorically condemn these attacks and call on all persons in any position of authority to do likewise. When the United Nations and various foreign countries undertook civil administration in Kosovo and Metohija following the illegal NATO war against our country, they also undertook, under UNSC 1244, the moral obligation to protect peaceful people engaged in legitimate pursuits. What can be more legitimate than Serbs voting in Serbian elections in Serbia? Yet this is used as a pretext for violent attacks! The UN and foreign military forces must not allow what are clearly intended as a practice run for a violent seizure of those small parts of Kosovo and Metohija where Serbs still enjoy a minimum degree of security.

"It is important for the Serbian local administration resulting from these elections to be formed as soon as possible, and for it to receive the fullest possible support from authorities in Belgrade. I commend the Serbs of Kosovo and Metohija for the restrained but steadfast manner in which they have resisted these latest provocations."

The American Council for Kosovo (www.savekosovo.org) is an independent U.S. nonprofit organization dedicated to promoting a better American understanding of the Serbian province of Kosovo and Metohija and of the critical American stake in the province's future. The Council's mission is to make accurate information and analysis about Kosovo available to officials of the Executive and Legislative branches of the U.S. Government; to think tanks, media, NGOs, religious and advocacy organizations; and to the general public. In particular, the Council’s educational activities will generate a heightened American awareness that an independent Kosovo – forcibly and illegally detached from Serbia, as is now being contemplated by the international community – would be harmful to U.S. national interests and to European and global security.

Небојша Малић: “Признање Косова ће бити услов за пријем у ЕУ”

Небојша Малић: Бриселске бирократе су већ отворено изјавиле да ће признање Независне Државе Косово бити услов за пријем Србије у ЕУ. Дакле, свако ко тврди да је Косово одвојено питање од ЕУ, напросто, лаже.

Фонд Слободан Јовановић покреће на свом сајту серију интервјуа везаних за избор који је наметнут Србији : « ЕУ и(ли) Косово ?». Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Небојша Малић, историчар, редовни колумниста сајта “Anti war”

Актуелна власт у Србији заступа становиште да „ЕУ нема алтернативу” и истовремено истиче да „никада неће признати независност Косова”. Узевши у обзир реалну политику ЕУ према Србији, да ли су по Вашем мишљењу ова два става противречна?

Малић: Апсолутно. То више није ствар нагађања. Бриселске бирократе су већ отворено изјавиле да ће признање Независне Државе Косово бити услов за пријем Србије у ЕУ (ако и икад до тога дође). Дакле, свако ко тврди да је Косово одвојено питање од ЕУ, напросто, лаже.

Званичници ЕУ о европским интеграцијама Србије и проблему решавања косовског статуса говоре као о два паралелна и комплементарна процеса, док српска власт још увек истиче да се ради о одвојеним процесима. Полазећи од тога, колико је одржива реторика која се исказује речима „и Косово и ЕУ” и у чему видите њен стварни смисао?

Прича да се може ићи у ЕУ и истовремено бранити Косово је апсолутно мазање очију народу, са сврхом да се једна штетна, послушничка, па што не рећи и издајничка политика представи као родољубива и прихватљива.

То је, значи, прича у истој категорији као и оне бесплатне акције од хиљаду евра које је, ето, некако појела маца.

Малић: То најбоље описује она народна изрека: “Да се Власи не досете.” Прича да се може ићи у ЕУ и истовремено бранити Косово је апсолутно мазање очију народу, са сврхом да се једна штетна, послушничка, па што не рећи и издајничка политика представи као родољубива и прихватљива. Чак су и у недавном демаршу упућеном Вуку Јеремићу, западне дипломате рекле да су толерисале “оштру реторику” према Косову само зато што су разумеле да она служи чисто за домаћу употребу. То је, значи, прича у истој категорији као и оне бесплатне акције од хиљаду евра које је, ето, некако појела маца.

Западни званичници све упадљивије повезују приближавање Србије ЕУ са њеним односом према једнострано проглашеној независности Косова. У овом тренутку се од Србије не очекује формално признање независности Косова, али се тражи успостављање добросуседских односа и решавање практичних проблема са Приштином. Да ли би Србија пристајањем на такав однос имплицитно признала независност Косова?

Могло би се рећи да је Србија већ имплицитно признала независну државу Косово, признавањем Еулекса и пристајањем да грађани Србије са боравиштем на Космету немају право на бели шенген.

Малић: Па могло би се рећи да је Србија већ имплицитно признала независну државу Косово, признавањем Еулекса (који је, да подсетим, посвећен стварању институција “државе Косово”, па самим тим не може бити “статусно неутралан” како нам лажу) и пристајањем да грађани Србије са боравиштем на Космету немају право на бели шенген. Спонзорима НДК јасно је да власт у Београду која отворено призна НДК ризикује насилни преврат. Зато све чине да до тог признања дође постепено и имплицитно.

С обзиром на то да су водеће земље ЕУ признале косовску независност, да ли очекујете да ће приближавање Србије ЕУ у једном тренутку бити условљено тиме да и Србија изричито призна једнострану и противзаконито проглашену независност дела сопствене територије?

Малић: Да. То уопште није спорно. Па, то већ сада и траже.

Просто речено, Србија ће у ЕУ ући тек онда када више не буде постојала, и када у њој више не буду живели Срби.

Да ли по вашем мишљењу, поред услова који се најчешће помињу у јавности, постоје и додатни услови које Србија треба да испуни пре интеграције у ЕУ, који би то могли бити услови и у кавом су међусобном односу?

Малић: Условима нема краја. Циљ ЕУ није само припајање Србије као извора природних богатстава, јефтине радне снаге и важног раскршћа путева, већ и трансформација Србије из једног традиционалног друштва у пост-модерну, пост-националну, пост-свесну аморфну масу с којом ће моћи да раде шта им је воља. Јуче је услов била смена Милошевића, па онда налажење Караџића, па сада хапшење Младића, па геј парада, па Сребреница, па Косово, па можда сутра и “независна Војводина” или “аутономна покрајина Санџак”, и ко зна шта све не. Просто речено, Србија ће у ЕУ ући тек онда када више не буде постојала, и када у њој више не буду живели Срби.

Ако се Србија нађе пред избором или признавање независности Косова или чланство у ЕУ, како ће по Вашем мишљењу определити власт у Србији и на чему заснивате такво уверење?

Људи из садашње власти сањају да буду Еурократе, недодирљиви комесари који би имали неограничену власт, без да ико може да их позове на одговорност.
За њих је ЕУ већа и боља визија некадашње СФРЈ, а они су у тој причи она нова класа, са свим привилегијама и повластицама.

Малић: Ова садашња власт? Апсолутно за ЕУ. Они сањају да буду Еурократе, недодирљиви комесари који би имали неограничену власт, без да ико може да их позове на одговорност. За њих је ЕУ већа и боља визија некадашње СФРЈ, а они су у тој причи она нова класа, са свим привилегијама и повластицама. Ово што је недавно рекао министар Јеремић, да ће Србија изабрати Косово у том случају, верујем да је то, пре свега, његов лични став.

Ако европске интеграције Србије буду условљене формалним или имплицитним признањем независности Косова, шта по вашем мишљењу треба да ради Србија?

Малић: Да пристојно, али одлучно, одбије тако дрску и непристојну понуду из Брисела.

Прича о интеграцији Србије у ЕУ је научна фантастика.
Из политичких мотива, ЕУ је већ припојила огромне територије на Истоку.
Требаће много времена да се источноевропске земље интегришу у политички и економски поредак Уније, поготово имајући у виду финансијску, али и кризу целокупног политичког система унутар ЕУ.
Питање је хоће ли сама ЕУ да опстане на дуже стазе.

Имајући у виду унутрашње стање ЕУ, независно од односа према Србији, проблеме везане за њено убрзано ширење последњих година, као и проблеме који се тичу буџетског дефицита у Грчкој, Шпанији и другим земљама, да ли ће ЕУ имати снаге и интереса да се шири досадашњим темпом и какве то последице може имати за интеграцију Србије у ЕУ у предвидивој будућности?

Малић: Искрено говорећи, прича о интеграцији Србије у ЕУ је научна фантастика. Из политичких мотива, ЕУ је већ припојила огромне територије на Истоку, али није још стигла да их “провари.” Требаће много времена да се источноевропске земље интегришу у политички и економски поредак Уније, поготово имајући у виду финансијску, али и кризу целокупног политичког система унутар ЕУ. Питање је хоће ли сама ЕУ да опстане на дуже стазе.

Постоји ли и треба ли по Вашем мишљењу да постоји алтернатива политичком ставу да „ЕУ нема алтернативу” и у чему би се она састојала? Шта би била алтернатива политици „ЕУ нема алтернативу” ако би сама ЕУ одложила пријем Србије на дуже или на неодређено време?

Не питајте шта су алтернативе ЕУ, већ зашто вам говоре да ЕУ нема алтернативу.
Зашто се људи који то заговарају унапред одричу независности, слободе, историје, традиције, суверенитета, и за чији рачун?

Малић: Да парафразирам Џона Кенедија, не питајте шта су алтернативе ЕУ, већ зашто вам говоре да ЕУ нема алтернативу. Зашто се људи који то заговарају унапред одричу независности, слободе, историје, традиције, суверенитета, и за чији рачун? Прича о неопходности придруживања “европској породици народа” и одсуству алтернативе превише подсећа на нацистичке плакате из четрдесетих да би једна земља и један народ, који су толико пропатили под нацизмом, смели да је прихвате. Мени, рецимо, није тешко да замислим слободну и независну Србију, која би са ЕУ имала пријатељске односе - онда када њене чланице повуку признање НДК, дабоме - баш као и са Русијом, Кином, Индијом, САД, Израелом или исламским земљама. За разлику од неких народа у ближем окружењу, Срби никада нису имали традицију служења страним господарима, и не видим разлога да сада с тиме почну.
http://www.slobodanjovanovic.org/2010/04/26/nebojsa-malic-priznanje-kosova-ce-biti-uslov-za-prijem-u-eu/

NATO suspends training of Kosovo security force

http://www.etaiwannews.com/etn/news_content.php?id=1197648&lang=eng_news


NATO forces say they are indefinitely suspending the training of Kosovo's security force for breaching its mandate.
NATO said in a statement Sunday that the alliance had called off its support for the 2,500-strong Kosovo Security Force following "the appearance of an armed, military-style KSF honor guard" at an event.

It says "this is inconsistent with (its) non-military status." Kosovo's force was set up last year with a role limited to civil emergencies as part of a plan that allowed Kosovo to secede from Serbia.

NATO is also protesting the display of its flag at the ceremony marking the 12th anniversary of the killing of the leader of the ethnic Albanian guerrilla group that fought Serbia in the 1998-1999 war. NATO says it is neutral to Kosovo's independence.

New Balkan Wars Loom on the Horizon

http://en.fondsk.ru/article.php?id=2735

Strategic Culture Foundation
February 3, 2010

New Balkan Wars Loom on the Horizon
Pyotr Iskenderov

-[T]he plan for a final solution for North Kosovo is similar to the one Georgian President M. Saakashvili had in mind launching an attack against South Ossetia in August, 2008. Even the stated objectives – the restoration of the constitutional jurisdiction in Saakashvili's wording – is the same in both cases.

The contours of the Kosovo separatists' plan to suppress the Serbian resistance in the northern part of the province with the help of the US and the EU are becoming increasingly visible.

The statements emanating from Pristina and the intensifying international debates over the Kosovo theme do not only show that the Albanian separatists are preparing an attack against their opponents but also give an idea of its potential scenario, the distribution of roles in it, and the extent to which Hashim Thaci and other former leaders of the terrorist Kosovo Liberation Army are relying on international support in the process.

The debates at the January 22 open session of the UN Security Council on Kosovo were unprecedentedly heated. It was the first time since the summer of 2007 (when Russia managed to derail the Resolution recognizing Kosovo independence, proposed by the West on the basis of UN Special Envoy Martti Ahtisaari's plan) that the parties to the dispute over Kosovo defined their positions with such utmost clarity.

There was an impression that the world's major powers were speaking different languages. UN Secretary General Ban Ki-moon, the US, and West European countries “urged flexibility” in admitting Kosovo to regional and international mechanisms and forums, whereas Russia and Serbia regarded the approach as an attempt to dilute the role of the UN in the province and to legitimize its independent status.

The discussions were centered around Pristina's so-called final solution plan for North Kosovo, which Thaci inadvertently unveiled several days prior to the session. He said the plan was being drafted jointly with international representatives and was aimed at strengthening what he called Kosovo sovereignty and territorial integrity.

Thaci said 2010 would be the year of consolidation for Kosovo. The priorities in the framework of the plan include the elimination of Serbian self-government established in Kosovska Mitrovica and nearby Serbian communities based on the May, 2008 elections held in accordance with the laws of Serbia. Another blow will be dealt to Serbian police forces and the custom service, which at the moment are maintaining at least partial control over the traffic across the administrative border between Kosovo and the rest of Serbia.

NATO's KFOR deployed in Kosovo will render military assistance to Albanians. There is information that on the whole the corresponding decision was made during Commander of Joint Force Command Naples, Admiral Mark Fitzgerald's January visit to Kosovo, after which he described the Serbian self-government as... a threat to the security of Kosovo. “All violations of UN Security Council Resolution 1244 pose a threat to security. Since the resolution does not approve of parallel institutions, they are cause for concern”, said Fitzgerald.

Pristina's priority is international support for the operation, which the US and the EU are supposed to ensure. The US will be blocking attempts by Russia and China to have a response resolution passed by the UN Security Council. At the same time Brussels will be exerting ever greater pressure on Serbia to make it deny support to the Serbs of Kosovo and seal off the border with the province so as not let Serbian volunteers reach Albania.

Chances are that the operation will be launched already this April after the International Court of Justice issues an indefinite verdict on the Kosovo independence and the establishment of the Mitrovica municipality headed by Albanians and the few Serbs ready to cooperate with them.

Serbia's pro-Western President Boris Tadic spoke with great caution of the anti-Serbian plan harbored by Pristina, NATO, and the EU, essentially saying little more than that the “final solution” promised nothing good to the Kosovo population. Russia's Deputy Permanent Representative to UN I. Shcherbak was much more outspoken. He said that from Russia's standpoint it is necessary to stop decisively any attempts to float concepts harmful to Kosovo regardless of their source, as they do not only breach UN Security Council Resolution 1244 but also destabilize the province and provoke tensions.

There is information that the plan was co-authored by EU Special Representative and UN Civil Administration head Peter Feith. The Administration was established in the spring of 2008, shortly after the declaration of Kosovo independence and its recognition by the US and major EU counties.

The Administration that no UN documents regulate comprises representatives of 14 EU and NATO countries and Switzerland, which are implementing the Ahtisaari plan, a EU brainchild the UN Security Council never approved.

It is noteworthy that Kosovo separatist government foreign minister Skender Hyseni who represented Kosovo at the UN Security Council session made no comments concerning the plan for the northern part of Kosovo. Speaking to the media after the session, he claimed without elaborating that the EU mission and the Civic Administration were not promoting any final solution for North Kosovo.

A survey of recent developments leads to the conclusion that the blueprint for suppressing the Serbian resistance in Kosovo is being drafted at a level much higher than that of the province. Given its basic parameters (a snap offensive supported by the NATO and EU pseudo-peacekeepers with international political backing plus the installation of a puppet administration), the plan for a final solution for North Kosovo is similar to the one Georgian President M. Saakashvili had in mind launching an attack against South Ossetia in August, 2008. Even the stated objectives – the restoration of the constitutional jurisdiction in Saakashvili's wording – is the same in both cases.

Even earlier, in August, 1995, a similar scenario was imposed on the Serbs of Krajina when Croatia sent regular army forces to attack them while the US and the EU backed the operation diplomatically. Actually, at that time the diplomatic support played no practical role as neither Yugoslavia nor the Russian leadership demonstrated any will to help Serbian Krajina in its tragedy....

It is hard to predict the outcome of the current developments as the Bosnian front, no less important to Serbs, Russia, and the Orthodoxy, is likely to gain a place on the map of the new Balkan war alongside the Kosovo one. Outgoing Croatian President Stipe Mesic said the Republic's army should launch an offensive against the Bosnian Serb Republic in case it holds a Kosovo-style self-determination referendum.