Izgubljeno blago Mileševe

Историчар уметности Драгиша Милосављевић објавио монографију о средњовековној светињи и њеној „расејаној“ ризници.

Монографија “Изгубљена ризница манастира Милешеве” Драгише Милосављевића, историчара уметности и музеолога из Ужица, објављена у “Службеном гласнику”, говори о успону и трагици ризнице једног од најзначајнијих српских манастира.

Са 150 фотографија, на скоро 350 страна, аутор је објаснио значај Милешеве, коју су хроничари означили као “Велику лавру”, “Краљевску лавру” и “Велики манастир”. У хијерархији српских светилишта, Милешева је заузимала друго место, одмах иза Студенице.

БЕЛИ АНЂЕО - МИЛЕШЕВСКИ



Бели анђео није без разлога постао симбол средњовековне српске уметности - каже Драгиша Милосављевић. - Нисмо ми на право место поставили Белог анђела за кога кажу да је “свет са њим бескрајно лепши”. Учинили су то други. На пример, енглески археолог и новинар сер Артур Еванс, знатно познатији као човек који је открио културе Крита и Микене, први је с краја 19. века уочио лепоту милешевских фресака и Белог анђела. У тексту који је написао 1888. Еванс говори да су милешевске фреске претече Ђота и раних ренесансних мајстора. Почетком трећег миленијума, дакле више од сто година касније, француски византолог Тања Велманс је написала да је ренесанса започела у Милешеви, захваљујући милешевским фрескама и Белом анђелу на Христовом гробу.

-Синтагма “Изгубљена ризница манастира Милешеве” није случајна експресија већ истински изгубљена ризница ове древне светиње - каже Милосављевић. - Већи део књиге посвећен је томе да су највреднији делови милешевске ризнице који су били предмет описа западних хроничара - неповратно изгубљени. У питању су били предмети прворазредне уметничке израде, сребрни и златни реликвијари, сребром оковане иконе као и изванредни рукописни кодекси.

Како наводи наш саговорник, други слој ризничких вредности пренет заједно са избеглим Милешевцима, такође је изгубљен у каснијим усудима, распродаји и насилном претапању на подручјима под хабзбуршком круном с краја 18. века. И последњи сачувани део старе милешевске ризнице и библиотеке са предметима од метала, деловима црквеног веза, књигама, повељама, документима као и светитељским реликвијама расејан је широм хришћанског света без наде за враћањем у матично седиште.

-Дубровачки верници и данас сваког Ускрса благосиљају честицама Часног крста у барокном реликвијару - милешевског порекла. То је потврђено дуплим печатима кардинала Пуљезија из прве деценије 18. века. Звучи парадоксално, али и тачно, да је само један једини предмет из старе милешевске ризнице- позлаћени реликвијар проигумана Лонгина Милешевца - нашао место у новој, формираној пре неколико година.

Поуздано је утврђено, указује Милосављевић, да је Милешева основана у време када је Српска црква од Никејског царства и архиепископије добила аутономију крајем друге деценије 13. века. То је била епохална победа Саве Немањића. Претпоставља се да је основана 1218/1219. године, у време столовања Стефана Првовенчаног. У каснијим родословима и летописима наводи се да је Милешеву основао краљ Владислав, и да је у њу положио мошти Светог Саве пренете из Трнова, у Бугарској. Милосављевић, међутим, тврди да “доступни подаци, пре свега анализа Владисављевих портрета у Милешеви, упућују на то да је манастир основан у време када је био принц и није био претендент на краљевски престо”.

-Готово сви западни путописци, путници и дипломате који су у давним временима посетили Милешеву уочили су велики несклад између спољашњег изгледа манастирске цркве и њене унутрашњости у којој су били предмети прворазредне уметничке израде, раскошни литургијски сасуди, реликвијари са моштима светаца, сребром оковане иконе и рукописни кодекси. Били су то путници са Запада опчињени милешевским драгоценостима, иконама и реликвијарима - вредностима којих више нема, које су столећима нестајале и сасвим изгубљене. Тај огромни губитак дела националне културе српског етноса постаје парадигма и наше модерне судбине.

**РАСПРОДАТА БИБЛИОТЕКА **

Тешко је предвидети да ли ће се део изгубљеног материјала вратити под окриље Милешеве. Можда извесне драгоцености које су расејане у православном свету. На пример, позлаћена чаша са посветом цара Ивана Грозног коју је поклонио Милешеви средином 16. века, или знаменита плаштаница из музеја Српске православне митрополије у Загребу, можда свилени аер из Цетиња. Много књига из милешевске библиотеке је распродато и налази се у библиотекама Санкт Петербурга, Венеције, Берлина, Беча. У овој трговини далеко је предњачио Вук Караџић. Библиотека у Берлину зове се “Вукова збирка рукописних књига”, а милешевско порекло неких рукописа непобитно је потврђено.

Мало се зна да је у најтежим временима Милешева преузимала улогу не само духовног већ и дипломатског седишта, пише Милосављевић, у коме су, најчешће не у светлу архивске грађе, доношене судбоносне одлуке. Захваљујући географском положају, Милешева је вековима вршила улогу посредника. У њој су се стапале и сукобљавале обе половине разједињене Европе, на пољу уметности, религије, економије и политике. Спаљивана је, рушена, пљачкана и поново обнављана. Последња обнова била је 1868. године, после више од једног века без крова и монаха. У току Другог светског рата била је болница али и коњушница у којој су затварани коњи. Али, њен сјај и вредности тиме нису умањене.

-Када су је монаси у Великој сеоби 1690. напуштали, друмови су били закрчени Милешевцима. Били су то дуги каравани са претовареним коњима на којима је ношено све што је могло стати у самаре и недра. Тај пут Милешеваца којим су у сеобама с краја 17. и кроз читав 18. век, трагали за привременим уточиштем, био је својеврсна траса расејаних ризничких вредности. Знатно касније, ти друмови постали су раскрснице за истраживаче, путокази према изгубљеној милешевској ризници.

Били су то друмови ка западу, северу и југу. Према манастирима Тврдошу, Пиви, Гомионици, Савини код Херцег Новог, славонским манастирима Пакри, Лепавини, Ораховици, фрушкогорским светилиштима и на крају до далеке Сент Андреје. У потрази за изгубљеном ризницом морало се тим путевима проћи и у бројне манастире свратити. У многима се налазе милешевске драгоцености давно у нужди депоноване.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:309189-Izgubljeno-blago-Mileseve